Нед. сеп 27th, 2020

Сорабија Инфо

За све оне који воле Србију и желе јој добро!

Пише: Миодраг Милановић

На челу Алана што продреше у Хиспанију био је Респондијал, краљ Алана (407-418) вођа једне групације док је Гаоран (Гоар) водио другу. Гаоран је прискочио у помоћ Респондијалу у броби против Франака након што је Годегисал погинуо. Заједно са Силингама и Свевима прешао је Галију …

и населио се у Хиспанији. Његова даља судбина је непозната, зна се да га је наследио Атак, убијен у судару са Готима у Хиспанији. Ова група Алана је касније пришла Респондијаловим, са њима су прешли у Афику основавши независно краљевство. Гргур из Тира (538-594), галско-римски светитељ, историчар и епископ града Тура, чија дела представљају историјски извор за рану епоху династије Меровинга, потврђује да је била још једна група Алана под Гаорановим вођством домећући како им се приликом уласка у Галију нико није могао супроставити јер су постојеће римске снаге биле изузетно слабе. До 409.г. Вандали, Алани и Свеби су освојили Галију. Убрзо по преласку Пиринеја пала је и римска Шпанија.

Све до 418.г. није било озбиљнијег отпора односно до доласка Визигoта под краљем Валијом; ратовали су као плаћеници Римског царства. Пораз је био изузетно озбиљан јер је у бици подлегао њихов владар Адак. На чело Алана и Вандала долази Гундерић и титула краља Алана и Вандала важиће све до предаје њихове државе у Велизарове руке 534.г. Вандалско-аланско краљевство било је конфедерација равноправних слободних људи.

1 Gregory of Tours, The History of the Franks, Columbia University Press, New York,
 1919. II, 9.
2 Домицилно становништво дочекало их је као ослободиоце од римског терора.
3 Ваља (Веља или Валха, 385- 418) је био краљ Визигота од 415.г. добивши репутацију 
великог владара и разборитог ратника. Направио је уговор са императором Хоноријем и за
 награду добио 417.г. Аквитанију са Тулузом као главним градом.
4 Sulimirski, Ibid. 171.

Њихово краљевство није била значајнија сила северно од средњег Дунава, нити у Панонији или у мађарској равници током боравка у Карпатском базену.

Доласком Алана и разних сарматских племена током 3. и 4. века, они постају водећа сила. На то указује величина освојених територија у римској Шпанији. Алани су преузели контролу у централној провинцији Лузитанији јужно од реке Дуро, то је територија која данас одговара простору модерне Португалије. Покрајине Валенсија, Аликанте, Мурсија и Беатика под контролом су Вандала. Свеби и део Вандала населио се у данашњој Галицији о чему пише Проспер Аквитански (390-445) историчар и хришћански писац у својој „Хроници“.5 Већи део Иберијског полуострва, од Атлантика до медитеранске обале пао је под аланску контролу. Алани доминирају над Вандалима и Свебима што бележи и Хидатије, највероватније ослоњен на Проспера: „Alani, qui Vandalis et Sueuis potentabantur, adeo caesi sunt a Gothis, ut extincto Addace rege ipsorum pauci, quisuperfuerant, abolito regni domine Gunderici regis Vandalorum, qui in Gallaecia resederat“.6 Односно, Алане, што доминираше над Вандалима и Свебима, докусурише Готи, тада је њихов краљ Адак умро а, они што преживеше, ставише се под заштиту вандалског краља Гундерића у Галији. Павле Оросије, хришћански историчар и теолог из 5. века, бележећи прелазак Роне, „варваре“ наводи следећим распоредом: „Гentes Alanorum, ut dixi, Sueborum, Vandalorum“… тј. прво Алани и Свеби па тек потом Вандали.7 Исти редослед Оросије користи описујући пљачку Галије и римске Шпаније.8
Просперови и Оросијеви записи јасно показују како је Шпанија почетком 5. века била под контролом аланских племена и Вандала при чему су први били врховна сила. Оросије још вели како то није био случај само у Шпанији већ и пре, приликом освајања Галије. Алани су били водећа сила у мађарским равницама, пре но што су са савезницима прешли Рајну, истичући њиховог краља Респондијала и његове инвазије из година 406-407. Вандали су, поредећи их са Аланима, били другоразредна сила. Под изврсним стратегом, краљем Ваљом, Визиготи су прво поразили Вандале 416.г. а потом

5 Prosper of Aquitaine, Chronicon, Patrologia latina, vol. 51, XXIV, 878.
6 Prosper, Ibid. XXIV, 878; Hydatius, Chronicon, 418,68
7 Paulus Orosius, Historiarum adversum paganos libri septem, Academiae Litterarum 
Caesarea, Wien, 1882, VII, 40.2.
8 Orosius, Ibid, VII 38.3-4.

и Алане. Проспер и Хидатије алански пораз описују као „грозан“ и не претерују јер након Адакове смрти Алани су своју круну уступили Вандалима, по овоме се уверавамо да се након овог боја Алани нису никада успели опоравити, односно поново задобити доминирајући положај.9 Занимљиво, Ваља није наставио гоњење поражених Вандала, Свеба и Алана у Галији јер му се релативно сиромашна покрајина није учинила вредном проливања крви његових војника. Тако су Вандали постали доминантна сила у конфедерацији, владавши северном Африком све до 534.г. како Проспер и Хидатије закључују.10 Утицај Алана на Вандале може се разумети када се посматрају од најранијих почетака њихове историје јер је сложени идентитет и култура Вандала производ дугог временског процеса. Они Вандали који пређоше Гибралтар и ступише на афричко тло у многоме се разликују од оних што краљевину предадоше Велизаровим трупама 534.г. Живот у Африци се итекако одразио на односе у њиховом друштву.

Када су Вандали ушли у Галију почетком 5. века њихов живот се није пуно разликовао од живота осталих Сармата, како рекосмо. Значајне друштвене промене нису се могле догодити ни утицајем готских племена јер нису били у ближем контакту пре године 375. Заједно са другим сарматским племенима у Дакију и Мезију, преко доњег дела Дунава ушла су и источногерманска племена нешто после 278.г. Пошто су ове просторе већ насељавале различите сарматско-аланске групације дошло је до мешања ових племенских групација што се, последично, одразило и на Вандале. Физички изглед или археолошке ископине не пружају нам довољно података изузимајући територију некадашње Влашке о чему ћемо рећи нешто више касније. Амијан Марцелин нам је оставио један опис Алана: „Скоро сви Алани су великог стаса и лепоте. Њихова коса је светла и имају оштар поглед“.

11 Садржина гробова нам такође
9 Prosper, Ibid. XXIV, 878; Hydatius, Ibid. 418.68.
10 Prosper, Ibid. XXIV, 878; Hydatius, Ibid. 418.68.
56 Ammianus, Ibid. XXXI, 2.21.

не може рећи више, она је практично иста и односи се на сва гробишта. На пример, готске фибуле су проналажене диљем Европе, па чак и тамо где ови нису живели, што само потврђује испреплетеност културних веза и добара међу народима тадашње Европе. Мала огледала начињена од бронзе, алански производ, као и специфичне златне или бронзане плакете пришиване на одећу, нађене су у тек неколико аланских гробница.12
Вандали и Алани су се орођавали ступајући у брак што је посебно интензивирано после 418.г. када су оба народа уједињена под Гундерићем. Ваља приметити и неке мозаике из Картагине, један од њих приказује три Вандала на коњима обучених у тунике и дуге кошуље као огртаче; то је типична сарматска ношња усвојена и од источно-германских племена. Један од Вандала покушава ласом ухватити јелена. Ласо је, поред употребе специјално тренираних паса, „заштитни“ знак аланских ловаца. И данас у Шпанији постоји раса брзих и жестоких паса названа алано-шански ловачки кер. Раса је одгајена још у понтским пространствима, поред лова, ови пси су кориштени у рату. Ове ловачке вештине с одушевљењем су прихватили и Вандали, радо идући у лов на дивље звери. За песника Луксоријуса, римљанина што живеше у Картагини током последњих година владавине Вандала у 6. веку под краљевима Трасимундом, Хилдерићем и Галимером (493-534), лов је био заовољство и „мушки изазов“, како пише Розенблум у својој студији.13 Луксорије описује како Вандал на племенит начин убија копљем вепра или опева старијег човека још увек жељног лова на јелене и свиње, зазивајући смрт на коњским леђима.14
Иначе, у великој мери се дивио значајном римском аутору Марцијалу па се, на одређен начин, може сматрати његовим епигоном. Луксоријеве песме служе као мост између краја класичног периода и почетка средњовековног латинског језика. Брига око узгоја и неге коња у вандалској култури види се из преписке краља Галимера и његовог брата Цаце, упућујући на дубоко укорењен ратнички и ловачки етос међу Ванадалима захваљујући снажном друштвеном аланском утицају.15 Вандали и Алани нису,

12 T. Sulimirski, Ibid. 168-170.
13 M. Rosenblum, Luxorius, A Latin Poem Among the Vandals, Columbia University Press, New York, 1961.
14 M. Rosenblum, Ibid. 18,21,48,49,74.
15 Procopius, IV, VI. 7-8.

нажалост, оставили записе на свом језику нити нам историјски извори пружају јасне информације о говору становника Вандало-аланске конфедерације. Једино што је сигурно, нису као писмо користили латиницу нити су се служили латинским.


Занимљив запис проналазимо у књизи Виктора из Вите, рођеног око 430.г. у афричкој римској провинцији Бизацени где вели како се аријански бискуп Ћирило претварао да не говори латински језик.16 Виктор у свом трокњижју описује низ окрутних поступака што су их Вандали, припадници аријанства, практиковали против ортодоксних хришћана из Северне Африке. Виктор описује Гундерићеву владавину од вандалске инвазије на Африку 429.г. па до краљеве смрти 477.г. У друге две књиге описана је Хунерићева владавина од 477. до 488.г. Ћирило је дакле говорио неким другим језиком; име му је било грчко али је он био Вандал или Алан.17 Без обзира на то можемо претпоставити да су почетком 6. века Вандали говорили неком дијалекатском варијантом српско-словенског језика те да је она у себи садржавала мноштво латинизованих остроготских речи. У књизи „О погрешкама у говору и латинско-варварским терминима“ Г.Ј. Восинуса18 налазимо неке наговештаје, у епиграмима повезаним са варварским празницима (de conviviis barbaris), где се, на једном месту, вели: „Inter Eils goticum scapia matzia ia drincan. Non audit quiscuam dignos edicere versus.“ што би значило, међу Ејловим Готима узвикују донесите нам месо (matzia) i пиће (drincan), нико од њих не пише пристојну поезију.19
У именима неких краљева видљива је, између осталог, вандалско-аланска језичка веза. 13. септембра 533.г. војска Вандала под Галимером (Гелимер, Желимир) сударила се са византијском под Велизаровом командом. Византијска победа означила је почетак краја краљевства Вандала. Приметимо, главни актери битке имају сармато-аланска, слична доцнијим српско-словенским именима. Брат краља Гелимера (530-534) звао се Амант (Αματας) и страдао је у борби. Значење његовог имена повезано је са

16 Victor of Vita, History of the Vandals Persecution, Liverpool University Press, 
Liverpool, 2004. II,55
17 Ћирило из Јерусалима (Κυριλλος Α Ιεροσολυμων, 313-386) био је истакнути теолог 
ранохришћанске цркве
18 Gerrit Janszoon Vos (1577-1649), знан по свом латинизованом имену био је холандски 
професор класичне књижевности и теолог.
19 Gerardus Joaness Vossinus, De vitiis sermonis et glossematis latino-barbaris, 
P&J Blaev, Amsterdam, 1699.

авестанским придевом амата што значи вешт или способан.20 Ирански корен амата налази се у корену сарматског имена (Sauromataе) или личном имену Сорбамата (Sorbamatae). Име Еоамер (Хомер) је облик аланског имена Гоар, Гаоран (Горан), сродан осетском имену Ијухар.21 Кроз историју се понавља велики број владара са сличним варијацијама у писању: Гомар (Gomoar), Еохарић (Eoharic), Еутарић (Eutharic, Eotaric); ту спада и име Теухарије супруге вандалског краља Хунериха (Хунерића) или, по сарматски, Хубадуша, са значењем, човек чврсте руке. Атенеј из Неукратије (Αθηναιος Нαυκρατιτης, Athenaus Neucratita), грчки ретор и граматичар, живео је у другој половини 2. и почетком 3. века, забележио је име Обатије, ћерке сарматског краља Хамарте.22
Виктор из Вите помиње извесног Серса, рођака краља Гејзерића.23 Изобличена форма Сароји, Сарус (Saroes, Sarus) доводи нас до имена Сарба (Serb) другог имена за племе Алана.24 Историја бележи име Саруса или Сарбуса, лидера Алана из Понтске степе, изасланика Авара код византијског команданта у Колчису, 558.г. Његово име бележи Теофан из Византије као Σαραβωης.25 Овај назив је сродан древном аријевском, индоиранском и авестанском корену „сар“ (сер) што значи предводника, лидера, главара.26 Током 403. године помиње се визиготски лидер истог имена, Сарус. Приск Панонски на Понту помиње ловачко сарматско племе Соросгe (Sorosges), покушали су, безуспешно, супроставити се хунској најезди.27 Приск их је називао Скитима мада су по среди били Сармати, Скити су из историјских извора нестали пет векова раније. Имена људи, војсковођа, принчева (Зазо, Цацо, Цуцо Зиза, Tzazo, Τξαξων Ζαζζους / Ζαζζου) или Зизиразала, стари град у Медији, срећу се, током историје, код Вандала и Алана.

20 Ferdinand Justi, Iranisches namentuch, Marburg, 1895. 14.
21 Bernard S. Bacharach, A History of the Alans in the west, from their first 
appearance in the sources of classical antiquity through the early Middle Ages, 
University of Minnesota Press. Minneapolis 1973. 96,97.
22 Justi, Ibid. 231.
23 Victor of Vita, History of the Vandal Persecution, Liverpool University Press, 
Liverpool, 1992, I, 35.
24 Топоним Сарабан, чест на Иранској висоравни и у Малој Азији стар је неколико хиљада
 година.
25 Теофан из Византије (Θεοφανης ΒΒζαντιος), историчар из 6. века у време владавине 
цара Јустинијана.
26 Види више у М. Милановић, Писани извори и коментари о повести Срба са хронологијом,
 Вандалија, Београд, 2013. 13-20.
27 Priscus of Panium, Prisci fragmenta in Historici Graeci Minoris Vol I, B.G. 
Taubner, Leipzig, 1870. 278.

После освајања Африке, Вандали и Алани су населили релативно компактну област у провинцији Зенгитана, северно од Картагине; због густе насељености област је постала позната под именом Sortes Vandalorum. Своју владавину су наметнули локалном римском становништву постајући владајући елитни друштвени слој. Велики број царских, црквених и приватних имања је конфискован и распоређен вандалско-аланском племству и аријанском свештенству. Такође, одмах је отпочето са прогонима католичког становништва. Вандали и Алани су постали аријани током боравка у Шпанији, како је у тако кратком времену усвојена аријанска јерес остаје нејасно јер, како пише Оросије, били су пагани када су прелазили Рајну.28 С друге стране, Салвијан, хришћански писац из 5. века вели да су они већ примили аријанску веру.29 Салвијан, критикујући безакоње Римљана,супроставља му чедност Вандала, побожност Гота и радне врлине Франака и Саксонаца. Иако су били неверници, пише Салвијан, бог их је, због њихових врлина, наградио наследним царствима.30
Узимајући у обзир да пуно више времена треба да прође како би неко друштво променило религиозне назоре, пре ће бити да су Алани и Вандали користили аријанство као друштвено обавезујућу силу, средство манифестације аланско-вандалског јединства и асимилације других народа.31 Такође, на непријатељској територији могли су само да рачунају једни на друге. Посидије, пријатељ филозофа Августина из Хипоа, бискуп у граду Калама у римској афричкој провинцији Нумидији, присуствовао је опсади Картагине јасно је, по њиховом начину говора и фразирању, разликовао Вандале од Алана.32 Према Прокопију из Цезареје у првој половини 5. века Алани су били одвојен етно-лингвистички ентитет формирајући одвојене војне јединице предвођене „миленарима“.33 Уједињени до 6. века постали су један етнос називан Вандалима. Прокопије вели: „Захваљујући међусобним мешањем и повезивањем са другим варварима постадоше баш бројан народ јер Алани и сви други

28 Orossius, Ibid, VII, 41.
29 Salvian, De gubernatione Dei, Columbia University Press, New York, 1930. VIII, 3-4.
30 Salvian, Ibid, VII,9; II, 21.
31 Током векова процеси католичења целих континената или исламизације служили су
 истој сврси.
32 Bachrach, Ibid. 57.
33 Procopius, Ibid, III. V, 18-19.

народи осим Мавара сад носише име Вандала“34 Прокопије једино греши што Алане сврстава међу народ Гота: „Вандали су се удружили са Аланима, народом Гота“.35 Ово, на први поглед, изазива недоумицу јер је Прокопије био присутан у Велизаровој афричкој кампањи против Вандала и Алана 533.г, а сам у својој „Тајној историји“ износи податак како је Јустинијанов двор врвио од Алана. Стога, био је итекако свестан етничке припадности и порекла многих народа унутар Римског царства, Алана поготово. Он их сврстава међу Готе јер је Готе сматрао сарматским племеном или због њиховог обостарног аријанства.
Владари Вандала Хасдинги користили су титулу Rex Vandalorum et Alanorum највероватније после пораза Алана од Визигота у Шпанији 418.г.36 мада је звање први пут забележено у едиктима краља Хунтерића 20. маја 483. Задњи краљ Хасдинга са овом титулом био је Желимир (Geilamir). Натпис, Geilamir, rex Vandalorum et Alanorum нађен је на златној шкрињи вероватно послатој као дипломатски поклон на двор Острогота. Титулисање се такође користи у краљевској коресподенцији, нпр. у писму краљу Гелимеру (Желимиру) од брата Цаце.37 После изручења Картагине у Велизареве руке император Јустинијан је својој тутули додао Alanicus, Vandalicus, Africanus.38 Римски песник, Квинтус Феликс, судећи по његовом надимку Вергилијанус, следбеник великог Вергилија, пише оду краљу Тарасмунду: „О, велики краљу Вандала, наследниче двојне круне!“39 Кад су се обрели у Африци, можемо само претпоставити колико су Алани били бројчано јаки јер, након смрти краља Адака и значајних губитака у рату 418.г, њихово мноштво је смањено, према неким показатељима на 80.000 глава односно на неких 40 постотака вандалско-аланске масе. На смањење њихове бројности свакако је утицао и њихов конфликт са Византијом 431/432 г. Византијским снагама је командовао Флавије Ардавур Аспар (Flavius Ardabur Aspar +471), војсковођа Источног

34 Procopius III.V.20-22. …έπειτα μέυοι τή τε κατά σϕάϛ παιδοποιία καί άλλους 
βαρβάρους
ές μεγάλην τινά πολυανθρωπίαν έχώρησαν. Τά δέ τών Αλανών καί τών άλλων βαρβάρών
όνόματα , ηλήν Μαυρουσίωυ, ές τό τών Βαυδίλωυ άπαυτα άπεκρίθη.
35 Procopius, Ibid, III, III.2, III. IV, 24.
36 Victor, Ibid, II, 39
37 Procopius, Ibid. III, XXIV.3
38 Victor, Ibid. III,3.
39 Felix, Antologia Latina, Panstwowy Institut Wyalawniczy, Warszawa, 1992, 357.

Римског царства, први патриције (primus patriciorum) председавајући сената ( princeps senatus) конзул 434. године, „господар војника” ( magister militum) 431-471.40 Аспар је био један од бројних Алана што су прилике за брзо лично напредовање потражили службом Византији.41. 435.г. након двогодишњег боравка у Африци, преговарао је са вандалским краљем Гејзерићем у граду Хипону и том приликом је склопљен уговор где је Вандалско краљевство дало део своје афричке територије Византији како у својој „Хроници“ пише Просперо из Аквитаније: „Pax facta cum Vandal is data eis ad habitantum Africae portione“, тј. Вандали су пристали на мир давши договором део становнишва Африке.42 Наиме, 430.г. Вандали су кренули у освајања дуж североисточне афричке обале опседнувши добро утврђен важан град Хипон (Hippo Regius). Унутар градских зидина, свети Августин и његови свештеницу молише се за успех јер су добро знали да, ако Вандали провале, то ће довести до смрти или аријанизације хришћанског становништва. Након три месеца опсаде, св. Августин је умро, можда од изгладнелости и стреса. Опсада је потрајала пуних 14 месеци и онда се Хипон предао. Гејзерић га је прогласио главним градом и то је био све до освајања Картагине 439.г. Гајзерић је, након преговора са Аспаром, прихватио статус византијског савезника, федерата.
Занимљиво је, становници Прекомурја и Словенци (Словенге), некадашњи становници мађарске равнице, потом одсељени на подручје данашње Словеније где су основали кнежевство Карантанију, тврдили су како су директни потомци Вандала отсељених у Шпанију и Африку. Због тога се њихов језик у литератури називао вандалским, lingua vandalica или, на мађарском, vandal nyelv. До 19. века Мађари су језик становника Прекомурја звали вандалским (vendek) a целу област Венвидек, Вандалска крајина. Већ је раније примећено да су становници Горње и Доње Паноније називани различитим именима. Збирна именица за све њих, код Германа, био је назив

40 Magister militum био је чин коришћен у позном Римском царству од времена 
Константина Великог. Означавао је најчешће високог војног официра. Био је обично у 
прилици да контролише или да прилично утиче на одлуке цара, као што је то био случај 
са Стилихоном, Рицимером, Одоакром или неким другима. Постојала је и „мања“ верзија 
ове титуле-положаја. Када би се уз име magister militum додавао назив 
територије-провинције (на пример magister militum per Thracias) онда није био у питању
 главни војни командант у Царству, већ главни војни командант на тој територији
41 B. Bachrach, Ibid, 46.
42 Prosper Aquitanus, 390-455, хришћански писац, становник Хипона, следбеник св. 
Августина и први настављач Јеремијине „Хронике“ (Jerome's Universal Chronicle).

Венди (Wends) док су они себе називали Србима ( (Serbs, Sorbs, Lusatian Serbs, итд). У „Библији“43, штампаној на вандалском језику, препознајемо низ сличних или истих речи у вандалском или српском језику: гумла – амбар, наканити – сажалити се, евангелија – јеванђеље, шчорац – скакавац, мештер – мештар, оградец – врт, келкократ – колико пута, покушати – покушати, торен – торањ, окрожина – округ, расклати – растегнути, посусити – посушити, сербски – српски, одпушчити – опростити, ластвица – ластавица, слејп – слеп, посоудити – посудити, вопотегнути – повући, понеделек – понедељак, нагоча – нагота, прилуден – филантроп, живленје – живот, родитео – родитељ, пријател – пријатељ, книга – књига, лубезен – заљубљен.
Многи немачки историчари сврставали су Вандале, Венде и Словене у северне Германе (Ostgermanen), њихов језик зван је севернонемачким (Ostgermanisch).44 До почетка 20. века термин „источногермански“ сменио је „вандалски“ (vandilisch). Потом, као по неписаном правилу, у праксу су увођени нови: готонордијски, северно-источно германски, илевионенски, итд.45 Битно је било да сви народи и њихови језици остану под „немачком капом“. Од 16. до 19. века неки немачки историчари су тврдили, Вандали су део вендског (српског) племена и те концепције су касније послужиле тумачењима основе порекла словенских народа пошто су Венде сматрали делом словенског (склавског) корпуса. С тим у вези значајна су дела Хелмута Шрока (1925), Лотара Грила (1925-2007) и Валтера Стелера (1895-1992).46 С друге стране, већина савремених немачких историчара се не слаже с њима јер, како веле, Вандали нису били повезани са Словенима него су Словени, током векова, германизовани, постали су источно-германско племе касније помешано са Сарматима. С тим у вези, Вандали су део Венда (Срба или Сораба) а они нису ништа друго доли преци западних Словена што су некоћ обитавали у Макленбургу и источном Холштајну у данашњој Немачкој. Ову тезу о Србима као прецима Словена пре немачких историчара је нашироко

43 Bblia in lingua Vandalica, Lusacia Superioris, Budisin, 1728,
44 Термин „северогермански“ је неологизам, попут термина северна и западна Немачка, 
настао почетком 19. века. Префикс „ост“ упућује на њихову најстарију познату домовину 
источно од реке Одре. Филолози Карл Муленхоф и Вилхелм Шрехер су први пут поделили 
германска племена на источна и западна користећи израз северни Германи као кровни за 
све Готе, Венде, Словене скандинавске народе.
45 Richard Loeve, 1922, Ernst Schvarz. 1951, Fridrih Maurer, 1942.
46 H.Schrocke, Indogermanen, Germanen, Slawen, Orion-Heimreiter Verlag, Kiel, 2003; 
H.Schrocke, Germanen Slawen, Verlag fur Ganzheitliche Forschung, Kiel, 2000.; L. Griel,
 Slavic Legenda, AKZ-Schlee, Eichveiler, 1988.; V. Steller, Name und Begriff der 
Wenden, Landmannschaft Schesien, Kiel, 1959.

разрадио Павел Јозеф Шафарик.47 Занимљива је чињеница титулисање данских владара као краљева Данаца, Гота у Венда. Но, „краљ Венда“ је записиван као краљ Вандала, Vandalorum rex. Готи и Венди-Вандали су брисани из титуле тек 1972.г. Шведски краљеви су такође носили ову ознаку све до 1973. када је Карл Густав XVΙ титулу избрисао и постао само краљ Шведске. Иако Вандали нису преживели као етничка група становници Прекомурја су све до 19. века веровали да су њихови потомци и говоре вандалским језиком. Међутим, језик становника те области је дијалекат словенског језика.
Вандали су се, како напоменусмо, током Маркоманских ратова, проширили на Дакију, али су, због притиска Хуна, били присиљени, њих око 400.000, мигрирати ка западу. Са осталим савезничким племенима прешли су Рону и током периода 406.-409.г. прешли Пиринеје и заузели Иберијско полуострво. Главна племена Вандала, Хасдинге и Силинге населили су се на северозападном делу полуострва, у Галицији и Бетики, на централном, јужном делу.48 Њихов боравак у Шпанији и Африци те ратне авантуре напада на римска острва у Медитерану послужили су групи научника да установе ко су заиста, са генетичке тачке гледишта уопште били Вандали. У раду групе научника предвођених П. Франкалачијем „Нискофреквентно секвенционирање 1.200 Сардинијаца реконструише европску филогенију У-хромозома“ дошло се до занимљивих закључака о пореклу Вандала.49 Како аутори истичу у уводном делу студије, генетске варијације унутар мушког У-хромозома (МСИ) може појаснити порекло савремених европских народа. Претходне студије су биле ометане парцијалним генетским истраживањима но, секвенционирањем 1204 мушкарца са

47 P.J. Schaffarik, Geschichte der slawischen Sprache und Literatur nach allen 
Mundarten. Front. Mit kön.ung. Universitäts Schriften, 1826.; Slawische Alterthümer, 
das erste umfassende Werk über die Kultur und Geschichte der Slawen. Monumenta 
Illyrica, Prag, 1839.;Slowanske starozitnosti. (Slawische Alterthümer.), Tiskem J. 
Spurného, 1837.
48 Беатика је била једна од три римске провинције, граничиласе на западу са 
Лузитанијом и са Хиспанијом Тараконензис на североистоку. Баетика или Бетика је била 
под Маврима део садашње Андалузије
.49 Francalacci P1, Morelli L, Angius A, Berutti R, Reinier F, Atzeni R, Pilu R, 
Busonero F, Maschio A, Zara I, Sanna D, Useli A, Urru MF, Marcelli M, Cusano R, Oppo M,
 Zoledziewska M, Pitzalis M, Deidda F, Porcu E, Poddie F, Kang HM, Lyons R, Tarrier B,
 Gresham JB, Li B, Tofanelli S, Alonso S, Dei M, Lai S, Mulas A, Whalen MB, Uzzau S, 
Jones C, Schlessinger D, Abecasis GR, Sanna S, Sidore C, Cucca F, Low-pas DNA 
sequencing of 1200 Sardinians reconstruct European Y-chomosome phylogeny, Nacional 
Centar for Biotechnology Information, US National Liberary of Medicine, Rockville, 
2013.

Сардиније идентификовано је 11.763 МСИ једнонуклеотидних полиморфизама, од њих, 6.751 није претходно примећено.
Научници су успели изградити МСИ филогенетско стабло, оно садржи све главне хаплогрупе пронађене у Европи, заједно са бројним специфичним кластерским линијама унутар сваке хаплогрупе. Стабло је калибрирано археолошким подацима од иницијалног ширења сардинијске популације пре 7.700 година. Старост годова наглашава различите генетичке слојеве на Сардинији откривајући претпостављени временски период срастања (сједињења) са другим народима. Научници су рачунали време срастања све до пре око 180.000 до 200.000 година што је у складу са ранијим проценама заснованим на митохондријалној ДНК. За истраживање генетике Вандала, Сардинија је најбоље место у потрази за њиховом ДНК јер не само да је то најбоље генетски проучаван регион у Италији већ су ту Вандали боравили дуго времена оставивши своја гробља. Према овој студији Вандали су били мешавина Срба (69 посто) и Викинга (30), односно, садржавали су 35 посто северносрпске (словеснке) хаплогрупе Р1а, 34 посто српске (Срби-Склави) И2а2а, 24 одсто келто-германске Р1б и 6 постотака групе И1, Теутонаца и Викинга. Идентификоване хаплогрупе су биле следеће: И1а3а2 (Л237+). И2а2а (Л699+ и ЦТС616+), Р1аии-3282 (укључујући понекад 3280+), Р1а-М458 (Л1029+), све врло честе код Срба и Словена те Р1б-У106(3381+),Р1б-Л21 (ДФ13,Л513+),Р1б-ДФ27 (3196,3209+), заједничке за германска племена укључујући Викинге.
Италијански стручњаци су дошли до закључка да је вероватни разлог присуства група Р1а и И2а2а боравак Вандала на просторима данашње Пољске пре него што су направили упад у Галију, а потом у Шпанију и Африку. Други разлог може бити њихов савез са сарматским племенима Алана. Такође, хаплогрупа Р1а иИ2а2а се може наћи и на другим територијама где су Вандали формирали своја краљевства као што су данашњи Мароко или Тунис. Германске хаплогрупе Р1б и И1 се тамо не могу пронаћи што јасно показује како је популација Вандала најуже повезана са Србима и Словенима. Та сличност се огледа у чињеници да Вандали имају 71,6 одсто исте гене као Словени, 68,7 посто као Срби, 65,5 као Чеси, 62,2 као данашњи Пољаци те, 62,8 одсто као Норвежани, Данци 52,6, Немци 52 и Швеђани 43,91 посто сличности. Као што видимо Вандали највећу сличност деле са Словенима односно Србима што би могло значити како је становништво Прекомурја било вандалско потомство а њихов језик би могао бити обај којим су говорили. С друге стране, истраживање је показало
13
како ниједно германско племе нема сличности са Србима, или како су их историчари и хроничари 6. и 7. века називали Србо-Склавима. Изузетак донекле чине Ломбарди или Лонгобарди (потврђујући правило). Одувек су живели на традиционално германским територијама, насупрот Готима и Вандалима, напустили су Скандинавију, спустивши се на југ кроз Немачку, Аустрију и Словенију, приспевши у северну Италију. Узорци ДНК из Кампобаса у Молиси те Беневента у Кампанији дају јасну слику генетике Ломбарда.50
Комбинујући резултате из Беневента и Кампобаса научници предвођени П. Франкалачијем су закључили, Ломбарди имају 40 посто теутонске хаплогрупе И1, 30 одсто келтске/немачке, 25 одсто Р1а и 5 посто И2а2а српско-словенске. Према овим резултатима Лонгобарди су 70 посто били Германи а 30 посто Склави. Упоређујући их са модерним народима добијамо њихову сличност са Норвежанима од 88,3 посто заједничких гена, Швеђанима 76,17, Немцима 67, Чесима 65, Србима 62,8, Пољацима 48,2 и Словенима уопште 38 посто. Као што видимо, Вандали показују већу сличност са српско-словенским народима док је Ломбарди имају са немачким и нордијским народима.
Знамо да су грчки и римски историчари тешко разликовали германска, сарматска и словенска племена. Водили су се логиком, ако живе на територијама и областима германским онда су Германи, они што обитавају у бројним Сарматијама су Сармати итд. Разлике између племена није могла бити прецизирана. Са именом Словена још има више збрке јер се релативно касно помиње у историографским изворима, на почетку уз имена Срба помињаних још код Плинија и Птолемеја као Срби-Склави а потом је збирна именица за многобројне словенске народе који се национално диференцирају тек од 10. века. Једино недоумица нема код имена Венда како су Срби називани у франачким и немачким изворницима. Словенски историчари су у том погледу слични, Германе називају Немцима (Niemtsi), немима, јер не говоре српско-словенским језицима. Споменимо на овом месту једну интересантну теорију где су Визиготи германски народ а Остроготи склавински, те да су ови били најјачи међу свим

50 Кампобасо се простире у брдима Апенина на висини од 700 м. Насеље су основали 
Лонгобарди почетком 8. века као брдско утврђење. Након што су Нормани освојили јужну 
Италију, Кампобасо је изгубио на важности али је насеље уз утврђење постало трговачки 
центар тога краја.Беневенто је град у јужној Италији у оквиру покрајине Кампаније. 
У другој половини 6. века постао је центар моћног Ломбардског војводства основаног 576.
г. 773.г. Фрамци су скршили моћ Ломбарда укинувши њихово војводство.

остроготским племенима. Што се тиче њихове културе пронађено је врло мало артефаката на основу којих би се могло доћи до конкретних информација. На делу су претпоставке углавном немачких историчара, по њима су, због романског именовања овог народа (Ostrogoths) на неки начин повезани са Готима и Визиготима (Goths, Visigoths): проблем наравно лежи у ромејском начину именовања пошто су Римљани сва племена која нису говорила латинским Готи, потом их поделивши на разне подгрупе као што су Остроготи (Источни Готи односно Срби-Склави), Визиготи (Западни Готи), итд. Да нађемо посредни доказ како је већина Острогота била српско-склавског порекла, као и Вандали, погледајмо само типично словенска имена њихових вођа. Иако су језик и писмо Визигота за нас и даље непознаница, имена лидера нису. Велимир, Теодомир, Желимир су нека од њих, још и данас присутна међу Србима.51 Дакле, Остроготи би, као и у случају Лонгобарда) на исти начин могли бити повезани са Србима-Склавима.52
Сумирајући досад речено, Вандали, као део Пшеворске културе Шлезије (Силесије) и Мале Пољске, до средине 2. века селе се у Карпатски базен где се срећу са племеном сарматских Јазига. Како смо истакли, Лужички Срби и Вандали били су део исте културе, те одатле и разматрање да је, можда, стари назив за Вандале био Лугији. У наредним вековима, у узастопним таласима, продиру Алани и њихов број је сигурно достигао завидан ниво пре вандалско-сарматског преласка реке Рајне. У тзв. етничким границама „Варварије“, поред Алана и Јазига, живе Роксолани као и многе мање групе под аланском доминацијом. Они задржавају водећу позицију унутар конфедерације са Вандалима Силингама и Свебима све до катастрофалног пораза од Визигота. Тек након тог краха Вандали се подижу на водећу позицију. У почетку, Вандали су били пољопривредно становништво али, под сарматским утицајем, доживели су потпуну културно-социјалну трансформацију, почели су с сточном испашом и гајењем коња. Сарматизација Вандала била је потпуна и дубока; она, између осталог се огледа у усвајању ношења исте обуће и одеће, обичаја и ратне обуке која сада креће, као код Сармата, од малих ногу. Била је то промена и у психичком, менталном ставу. О томе, у

51 Velamir, Teodimir, Gelimir.
52 Сличан случај је и са данашњом мађарском нацијом. Када су у питању култура и језик 
они су Угро-фински народ иако њихова генетика показује да су мешавина Германа и 
Срба-Склава.

својим запсима, сведочи Прокопије.53 Укратко, Вандали, помињани као народ у првом веку, дефинитивно нису били исти људи као они што предадоше своје царство Велизару у Африци. Алани су, с друге стране, задржали властити културни идентитет. Аријанство је заменило политеизам, али оно постаје важан фактор тек у 5. и 6. веку. Друштвена етничка и културна трансформација Вандала у том периоду наравно, није била специфична само за њих већ и за остале европске народе.
Рецимо и то да данас археолози идентификују Вандале са Пшеворском културом а неки их проналазе у народу званом Лугији. Име племена Лугија се кроз историју везује за Вандале специфицирајући: Луги су живели у Пољској и били су Вандали. Страбон их назива Лугијима, Тацит Легима, Птолемеј Лутима или Лугима а Зосим Логионима.54 У издању Птолемејеве „Географије“ из 1562.г. њихово име се везује уз племе Вандала-Силинга. Важан извор за локализовање Лугија представља Тацитова „Германија“55 где вели да су поред Маркомана и Квада Готи, Оси и Бури, примећујући да Готи (Готини или Котини) и Оси не говоре немачки језик већ галски и панонски. Бури га начином облачења и језиком подсећају на Свеве, даље напомињући како насељавају мали део равнице, подижући своја станишта углавном у шумама, на врховима брда или планинских коса. Ове планине деле их од Свева и осталих племена. Уважавајући Птолемеја, онда су Маркомани (иначе, раније протерани из Бојковине) и Квади насељавали Боемију а Бури и Готини су били негде на Карпатима. Племена ван Карпата би тако насељавала југоисточну Немачку тј. Лужицу56 и јужну Пољску. Имајући то на уму, вратимо се Тациту.
Он каже да су, код ових удаљених племена изван територије Карпата, најбројнији Лугији (Лигијци), њихово име се односи на неколико племенских групација. Другим речима, разни народи, са својим именима, окупили су се под лугијским кишобраном а најмоћнији од њих су Арији, Хелвециони, Маними, Елиси и Нарвали.57 Нарвали имају свету шуму где свештеници обучени у хаљине изводе древне ритуале. Њихови богови

53 Procopius, Ibid. III, VI, 2-16.
54 Lugii, Legii/Leugi, Luti/Lugi, Logiones.
55 Tacitus, Germania, XLIII.
56 Lausitz, Lusatia
57 Tacitus, Ibid; Arii, Helvecones, Manimi, Elysii, Naharvali.

имају сличне атрибуте као Кастор и Полукс58; један од богова се зове Алкис. Традиција обожавања било којег од Диоскурија ретко је заступљена код Скандинаваца но, постоји у митологији код Пољака и Срба. Љеља и Пољеља (Љељо)59 су изгубљена деца бога Перуна и не знају да су у најближим родбинским везама. О њима пише и отац пољске историографије Јан Длугош.60 Длугош помиње Јеленску гору као светилиште где су били кипови Ладе, Боде и Љеље, ту су од давнина долазили поклоници и молили се сваког првог маја. Касније су кипови срушени и на том месту је изграђена црква.61 Да ли је друго име за јелена, иначе култне животиње код Скита и Сармата, могло, словенизовано, бити Љеља? Гај Јулије Цезар ову племениту животињу назива „елк“.

58Кастор и Полидеук (Κάστωρ и Πολυδεύκης) по грчкој митологији, односно Кастор и 
Полукс (Castor и Pollux) по римској митологији су близанци, Ледини синови, а Хеленина 
и Клитемнестрина браћа. Како су они били Зевсови синови, били су бесмртни као богови, 
мада, Хомер у својој „Илијади“ каже да се Хелена, гледајући са зидина Троје, питала 
зашто не види браћу међу Ахајцима, а Хомер затим говори да су обојица већ мртви и 
сахрањени у својој домовини у Лакедемону, што наводи на закључак да су били смртни.Све
 легенде наводе да је Полидеук био бесмртан
59 Код Пољака Лел и Полел.
60 Аутор је многих публикација из историје укључујући и најпознатију „Хронике славног 
краљевства Пољске (Аnnales seu cronicae inciti Regni Poloniae) од најранијих дана до 
1480.г. Рад укључује хронографију, јединствен спис описа пољске земље, потврђујући 
велико ауторово знање и свестраност, сврставајући га у највеће пољске географе. 
Књига садржи и описе богова што их обожаваше Лехи, како Длугош назива Пољаке.
61 Јеленска гора (Lysa Gora) је брдо у Свјатокржишким планинама, друго по висини, 
после планине Лужице. Одвајкада се сматрала светом планином, данас се ту налази 
манастир а цео комплекс је проглашен националним парком.

 

FB Коментари

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Одабир писма

2020© All rights reserved. | Newsphere by AF themes.