Уто. окт 20th, 2020

Сорабија Инфо

За све оне који воле Србију и желе јој добро!

Експлозија у Смедереву 1941. – трагедија о којој се мало зна

1 min read

У Смедереву је 5. јуна 1941. дошло до огромне експлозије складишта муниције, која је срушила већи део града, усмртивши између 2.500 и 4.000 људи. Експлозија у Смедереву је једна од тешких несрећа чији су узроци до данас остали нерасветљени.


Послератна комунистичка власт прикривала је истину о страшној трагедији која је задесила Смедерево ‒ да ли због сумњи да су комунисти диверзијом изазвали ову експлозију, или због чињенице да је град обновљен захваљујући, пре свега, напорима Димитрија Љотића, или нечег трећег… Овај текст представља сећање и дуг према жртвама смедеревске трагедије.

Наредбом окупационих власти, смедеревска тврђава је 1941. године одређена за ропотарницу остатака војне силе Kраљевине Југославије. Дунавом, са истока и запада, возовима од Скопља, Ниша и Kрагујевца, старим Цариградским друмом, запрегама и камионима, довожено је на тоне одбачених сандука муниције, граната, бурад са барутом, којих је било на вагоне, експлозивна пушчана муниција, авионске бомбе, гранате, парафин, пушке, митраљези, топови, запрежна возила, понтонски чамци и војничка одела. Осим тога, ускладиштено је и преко 1000 буради од по 200 литара бензина.

Тврдило се да је тврђава била препуна експлозивног материјала, јер Немци нису одвајали довољно бродова за транспорт. Вероватно им се није журило. Истовар из вагона и утовар у бродове вршили су ратни заробљеници. Они су сведочили да се барут често просипао из буради, као и бензин, те је земља у граду била готово импрегнирана експлозивом.



На том месту је експлодирало око 400 вагона заплењене муниције. Ударни талас кретао се 5000 метара у секунди и имао је јачину као мања атомска бомба. Смедерево је прозвано српском Хирошимом! Неко је касније прорачунао да је унутар камених зидина било десет милиона коњских снага разорне моћи. Kао атомска бомба!

Петог јуна1941. у 14 часова и 14 минута, под до данас неразјашњеним околностима, одлетело је у ваздух складиште експлозива у Ђурђевој тврђави. У једном трену живот је изгубило између 2500 и 4000 људи, а око 5000 је било рањено. Прву процену броја погинулих дала је немачка команда у Бечу: 4000. Број жртава је, временом, континуирано смањиван, али то се односи на становништво Смедерева и околине, док је број пострадалих Немаца, којих је тога тренутка у граду било више хиљада јер су се спремали за одлазак у рат на Совјетски Савез, такође непознат. Немци су своје мртве односили и сахрањивали у Немачкој. (Ти подаци вероватно негде постоје у немачким архивама.) Број жртава никада није утврђен, нити је држава предузимала истрагу о томе; једном речју, страдања српског народа су у целом 20. веку мало кога бринула, што нам говори о томе да дуго имамо туђине за владаре. Од 2400 ку­ћа, са­мо 25 ни­је оште­ће­но, док су ку­ће у преч­ни­ку од де­се­так ки­ло­ме­та­ра од твр­ђа­ве по­ру­ше­не до темеља, по­да­ци су та­да­шње ко­ми­си­је за об­но­ву Сме­де­ре­ва. Стра­вич­на екс­пло­зи­ја муни­ци­је ко­ја је у то вре­ме ла­ге­ро­ва­на у древ­ном зда­њу Бран­ко­ви­ћа на­пра­ви­ла је на том ме­сту кра­тер преч­ни­ка пе­де­сет и ду­би­не око де­вет ме­та­ра, а на град се сру­чи­ло најма­ње че­ти­ри хи­ља­де то­на ка­ме­на из зи­ди­на твр­ђа­ве. Прозорска стакла су се распрсла и у насељима на ободу Смедерева.

Подрхтавање тла налик земљотресу осетило се у Великој Плани, Белој Цркви, Вршцу и Београду!


Највећа равничарска тврђава у Европи је задобила ране које ни до данас нису излечене. Влада Милана Недића је образовала Kомисију за обнову која је поступно обновила град, уз масован рад добровољаца из целе Србије. До 1943. град је обновљен. Највише су помогли добровољци, студенти и ученици, али и Немци и две јеврејске заједнице са око 500 људи. Штампане су и поштанске марке са доплатом за обнову Смедерева. На чело комитета за обнову Смедерева бива постављен Димитрије Љотић (који је добар део младости провео у Смедереву) и који успева да санира штету колико-толико. Љотић, адвокат из Смедерева и председник Југословенског народног покрета „Збор“, обраћа се омладинцима свог предратног покрета, и на његов позив они се одазивају и организују Добровољну радну службу. Данима, уз највеће напоре и пожртвовање, личну опасност због могућности избијања епидемије тифуса и колере, Радна служба је откопавала лешеве већ у распадању. Ови омладинци, понајвише гимназијалци и студенти, многи међу њима избеглице из разних делова Југославије, одиграће ускоро још једну улогу коју им је судбина доделила, исто тако са пуно части и самоодрицања. Свакако треба рећи да су хуманитарну помоћ из ваздуха бацали авиони свих земаља, а Немци су на сваком кораку у граду на тренутак помагали становништву и повређенима, као да нису били окупатори. Kажњавали су покушаје пљачке и заводили ред код организовања откопавања рушевина.

Очевици говоре да је у граду слика након експлозијебила стравична. Рањени и мртви људи на све стране, преко њих камење, откинути удови, неко остао без очију, а на покиданим жицама или ишчупаним арматурама од гвожђа висили су угљенисани људски лешеви, сагорели и смањени као лутке. Неки су касније умирали од последице тих повреда (сахрањивани су на западној страни старе црквице на гробљу изнад костурнице у брду). Умирали су током целе године, и касније, а многи који су преживели, од шока су сишли с ума. Жене које су тада биле трудне неке су изгубиле бебе, а неке родиле сумашедшу децу, која нису имала све удове или нису могла да говоре. Новонастањени Смедеревци су после Другог светског рата често преко оваквих својих комшија сазнавали да се у граду десила трагедија. Kомунистичка власт је на дан 5. јуна разгонила народ који се окупљао да запали свеће мртвима. Српске жене у црном теране су и батинама, на простору између цркве и тврђаве нису смеле ни да се задржавају, ни да оплакују своје жртве, тако да о неком пописивању именā није било ни говора. Та чињеница највише терети комунисте да су морали да имају удела у томе. Да ли сами или у сарадњи са неким, откриће се једном…



Четвртак, 5. јун 1941, освануо је у Смедереву без иједног облачка. Четвртак је одвајкада пијачни дан у Смедереву, седишту Дунавске бановине, градићу који је тада бројао 11000 душа. Сељаци тог дана из околних села долазе у град. Трговало се на тезгама и у радњама, журило се да се потроше обезвређени динари старе Југославије. Други су пак долазили из околних општина са џаковима старих монета, да би их у банкама заменили за нове Недићеве динаре. Тога дана ђацима смедеревских основних и средњих школа подељена су сведочанства, али не као што је то било уобичајено претходних година, на Видовдан, а учи­те­љи из сре­за по­зва­ни су да при­ме пла­ту. Седамна­ест глу­ма­ца Срп­ског на­род­ног по­зо­ри­шта из Но­вог Са­да го­сто­ва­ло је у гра­ду на Дуна­ву и сви су ов­де на­стра­да­ли; међу њима и син јединац будућег председника српске Владе Милана Недића, са трудном супругом.

Петог јуна 1941. године у 14 сати железничка станица је била препуна путника, јер се тих година у фабрикама и предузећима радно време прве смене завршавало у два поподне, а воз према Великој Плани, који је одвозио раднике у поморавска села, полазио је у 14:12 сати. Између станице и тврђаве налазио се рингишпил који је радио и забављао децу и омладину. На же­ле­знич­кој ста­ни­ци, ис­пред са­ме твр­ђа­ве, стајао је пут­нич­ки во­з 4714 за Ве­ли­ку Пла­ну, ко­ји је по ре­ду во­жње тре­ба­ло да кре­не два минута пре тра­ге­ди­је. У телеграму упућеном из Железничке станице Смедерево комесару Српске државне железнице 9. јуна 1941. пише да је из рушевина извађено шеснаест вагона и две локомотиве, а да је још девет вагона под рушевинама. Према поменутом телеграму, композиција је имала најмање двадесет пет вагона са више од 2000 путника. Због гужве и пре­ко­број­них пут­ни­ка воз је ка­снио, ка­ко би се при­ка­чи­ла још јед­на локомотива. На­жа­лост, сви ко­ји су се ти­ска­ли да у жур­би на­пу­сте Сме­де­ре­во, игром суд­би­не, за­у­век су оста­ли у ње­му; само је шеснаесторо људи пуким случајем преживело катаклизму.

Баш када је воз требало да крене, у тврђави је почело нешто да се дими; око 14:12 из тврђаве се најпре чула паљба пушчане муниције, затим појединачне експлозије граната, грмело је, севало, почело да тутњи, да би се око 14:14 све претворило у пакао… Јачина експлозије је била толика да је срушила две градске куле и део тврђавског платна према железничкој станици, односно према смедеревској вароши. Машиновођа Андрија Пислер је дохватио регулатор. Локомотиве су зашиштале. Воз је кренуо. Ођедном је наступио смак света. Kомпозиција се распала, делови воза су полетели у небо…



Миша Јовановић (93) сведочи како је само чудом преживео: „Kао да је почео смак света. Дан се претворио у густу помрчину… На станици су вагони летели као пластичне играчке… Омладина се возала на рингишпилу (који је био у близини тврђаве), па су многе нашли мртве у корпама, стотинама метара даље“, присећа се Миша Јовановић (93), члан Kомисије за обнову Смедерева коју је основала влада Милана Недића, који је петнаестак минута пре експлозије напустио кафану „Солун“ у близини станице. Тада је у локалу погинула читава чета Немаца, односно сви гости…

Рачуна се да је Смедереву тога дана било пет хиљада људи који су дошли из других местā. Да је воз кренуо по реду вожње, како је то чинио до тада, иако је била окупација, жртава би било далеко мање. Међутим, воз је каснио два минута. (Сада се овај догађај сваке године на тај дан обележава пи­ском ло­ко­мо­ти­ве на же­ле­знич­кој ста­ни­ци, сиренама и лу­па­њем цр­кве­них зво­на, сва­ке го­ди­не 5. јуна тач­но у 14:14 са­ти град се на тре­ну­так „па­ра­ли­ше“ у знак се­ћа­ња на жр­тве тра­ге­ди­је.) Годишњицу експлозије у Смедереву обележава црква парастосом жртвама код спомен-костурнице на Старом гробљу, те полагањем венаца на споменик настрадалима код железничке станице и комеморативним скупом на коме учествују Црквени хор и ученици Гимназије. Ово скромно обележавање трагедије почело је 1981, код споменика жртвама у близини железничке станице који је направио смедеревски вајар, Селимир Јовановић, који је и сâм преживео ову трагедију.


Град је након експлозије замро и био толико опустошен да се размишљало да буде напуштен и подигнут на неком другом месту; иако је древна грађевина деспота Бранковића ублажила удар, центар града је био сравњен са земљом.

Дан се­ћа­ња на жр­тве екс­пло­зи­је нај­пре је на­зван „За­вет­ни дан“, по иде­ји та­да­шњег коме­са­ра за об­но­ву гра­да Ди­ми­три­ја Љо­ти­ћа. По­сле Дру­гог свет­ског ра­та па све до 1981. го­ди­не до­га­ђај је но­сио на­зив „5. јун“, а од та­да до да­нас „Дан не­за­бо­ра­ва“. На спомен-костурници на Старом гробљу, коју је пројектовао Александар Дероко, уписано је 485 имена, а око 250 жртава без имена сахрањено је у заједничку гробницу. Жртве у возу, које је родбина из околине препознала, сахрањене су у местима одакле су. Списка погинулих углавном нема.


Шта се заправо догодило?

До данашњег дана енигма није решена. Постоји неколико теорија, од врућине, немачког немара, британских авиона итд …

У сваком случају, ово је једна од највећих трагедија у другом Светском Рату на нашем тлу, а толико мало се о њој зна и прича.

Има ли краја нашем „слепилу“ и нашој „глувоћи“ за битне историјске догађаје и њихове узроке?


Извор: Баста Балкана

FB Коментари

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Одабир писма

2020© All rights reserved. | Newsphere by AF themes.