Сре. окт 28th, 2020

Сорабија Инфо

За све оне који воле Србију и желе јој добро!

Гвоздени Пук – Најодликованији Пук Српске Војске

1 min read

Други пешадијски пук „Књаз Михајло”, познат под називом Гвоздени пук, био је пук српске војске током ратова од 1912. до 1918. године. У Другом пешадијском пуку Моравске дивизије првог позива било је највише Јабланичана, Пусторечана и Топличана и Заплањаца.


Други пешадијски пук, првог позива у миру је имао гарнизон у Нишу, а у рату мобилисао се у Прокупљу, где се налазила окружна пуковска команда. Храброшћу, чврстином и високим борбеним моралом у ослободилачким ратовима 1912-1918, пук се прочуо и јунаштвом задивио скоро све савезничке војске, па њихове војсковође, владе и народе. У рату с Турцима 1912. године Гвоздени пук чинили су Топличани, Јабланичани, Пусторечани и Заплањци. У другој и трећој чети 4. батаљона били су само Јабланичани и Топличани. Уочи рата, 7. октобра 1912. године кад је пук пошао из Прокупља у рат против Турака бројао је: 60 официра, 445 подофицира и каплара, 4210 редова и 29 музичара. Овај пук првог позива попуњавали су српски војници у најбољој животној снази, од 21 до 31 године старости.

На крвавом али победоносном путу, пук је имао и велике губитке али је стекао и бесмртну славу. У борбама с Турцима код Битоља из строја овог пука избачена је 1/5 војника. У борбама с Бугарима, само на Грљенским положајима, у једном батаљону пука од 15 официра, колико је кренуло у рат, преживело је 3, а од 1500 војника примирје је дочекало само 200 храбрих бораца. Славни пук је само за месец дана непрекидних борби с Бугарима, изгубио 33 официра и 2120 војника и подофицира. Пук је у Другом балканском рату изгубио и свог првог команданта пуковника Ђиру Даскаловића, пореклом Пироћанца.

Од 4500 бораца, у рату с Турцима и Бугарима, од 1912. до 1913. године, из строја Другог пука избачено је или погинуло 3000 војника, а од 60 официра 48 је погинуло или рањено. Било је више случајева да су обични редови преузимали команду.[тражи се извор] Није мали број ратника овог пука, који су 1912. године пошли у рат као редови, а вратили се 1918. године у чину капетана, па чак и мајора.


Припадници Гвозденог пука

О том борбеном моралу српских војника уверљив запис оставио је њихов противник и окупаторски војник, каплар 11. пука 9. аустро-угарске дивизије у учесник Церске и Колубарске битке и познати књижевник Егон Ервин Киш. О њима он каже: „Тек у Србији 1914. године схватио сам да је љубав према слободи малих народа, јача сила од насиља великих и моћних. Тек овде сам схватио Шатобријана да неумитна сила-воље савлађује све, а да је слабост силе у томе што верује само у силу“.

Журнал де Женев, октобар 1918. о Гвозденом пуку: „Изгледа да они воде борбу у хипнози, у неком летаргичном сну, иду напред .. под непрестаном борбом, занесени, опијени, иду из дана у дан као олуја, као махнити по 30-40 километара дневно. Ова брзина гоњена је само за кинематографске филмове…“

Франше де Епере: „То су сељаци, скоро сви; то су Срби, тврди на муци, трезвени, скромни, несаломиви; то су људи слободни, горди на своју расу и господари својих њива.“

Села у Јабланици и Пустој Реци са више хероја и носилаца Карађорђеве звезде:

Гајтан – 18 носилаца Карађорђеве звезде,
Реткоцер – 16 носилаца Карађорђеве звезде,
Јабланичка Стубла – 13 носилаца Карађорђеве звезде,
Туларе – 10 носилаца Карађорђеве звезде,
Пет носилаца Карађорђеве звезде у сваком од насеља: Губавце, Медевце, Обилић,
Четири носилаца Карађођеве звезде у сваком од насеља: Мркоње, Пусто Шилово,
Три носилаца Карађорђеве звезде у сваком од насеља: Дубово, Каменица, Дубрава, Свирце,
Две носилаца Карађорђеве звезде у сваком од насеља: Боровац, Боринце, Речица, Брајина, Доње Коњувце, Рујковац, Косанчић, Лапотинце, Сијарина, Чокотин,
Један носилац Карађорђеве звезде у сваком од насеља: Богуновац, Бојник, Врапце, Газдаре, Горњи Брестовац, Вујаново, Драговац, Дренце, Ивање, Кривача, Лебане, Леце, Добра Вода, Нова Топола, Петровац, Петриље, Пороштица, Сијаринска Бања, Славник, Црни Врх и Штулац.


Миливоје Брка Стојановић (Пожаревац, 6. септембар 1873 — Кременица, 4. децембар 1914)

Био је српски официр, командант XII пука у балканским ратовима и командант Другог гвозденог пука у Првом светском рату.
Пуковник Миливоје Стојановић је завршио војну академију са 22. класом и постао пешадијски потпуковник 1892. године. Као одличан официр увек се видно истицао у миру, а у рату се показао као прави херој.

Његов XII пук, је прелазу границе успео да одбије и разбије огорчене и знатно јаче непријатељске арнаутске снаге. Тиме је прокрчио пут трећој армији да победоносно избије на Косово.

Разборит војсковођа и веома храбар, пуковник Стојановић се у крвавом окршају са Бугарима са својим пуком тако сјајно држао да је задивио своје команданте, а запрепастио противника који и ако јачи и у повољнијем положају није био у стању да одоли.

Након освајања Рајчанског рида, као кључног терена за победу у Брегалничкој бици, Командант прве армије, престолонаследник Александар I толико је био усхићен славом овога пука да је лично пришао команданту, честитао му, и у знак свога признања скинуо је са својих груди Карађорђеву звезду са мачевима и лично је заденуо на груди команданта XII пука.[2] То је највеће одликовање добијено у овоме рату.[тражи се извор]

У Првом светском рату 1914. године његов Други гвоздени пук учествовао је у Церској бици, и то у самом њеном центру, на Текеришу. Као командант Гвозденог пука истакао се и у Колубарској бици. Видећи како му људство гине, Миливоје је лично повео пук у нови јуриш и том приликом је освојена Кременица а он је славно погинуо.[3]

Композитор Станислав Бинички компоновао је песму Марш на Дрину њему у част.


,,Цео дан на једној чуки, борисмо се са железник пуком…“

Један заробљени виши бугарски официр изјавио је српском команданту: „Цео дан на једној чуки борисмо се и борисмо се са железним пуком. Пет пута нас железни истера из наших редова. А и ми њих пет пута најурисмо са чуке. Но, не лези враже! Пред саму ноћ железни освоји чуку и наше редове. Моји војници побацаше оружје и опрему и дадоше се у панично бекство. Војници су бежали и гласно викали: Бегајте! Бегајте! Јури ни луди железни пук! Тога дана и једни и други имали смо велике губитке. На чуки само леш до леша убијен српски и бугарски војник. То је права људска касапница и страхота”.

Српски народ је увек волео слободу и увек се борио за њу. Управо зато је толико храбро војевао и борио се са окупаторима.

Kад је 1913. на Брегалници Други пук кренуо на јуриш, чула се панична повика бугарских војника: „Бегајте! Бегајте! Иде втори железни! Иде луди пук!”


Највећу славу су стекли током првог светског рата, приликом пробоја солунског фронта, у биткама за ослобађање Ниша, Алексинца, Параћина, Свилајнца, Гроцке као и Панчева, Зрењанина и Kикинде. Управо због “Гвозденог пука” се веровало да би, да није дошло до примирја 11. Новембра 1918. Године, припадници Другог пешадијског пука стигли чак до Беча, пред аустријског цара.

О “Гвозденом пуку” и храброј српској војсци, са одушевљењем су причали разни светски генерали, разне војсковође, председници, а српска застава се завијорила чак и изнад Беле куће у Вашингтону.


Милунка Савић – хероина Гвозденог пука

Једна од најчувејиних пропадника Гвозденог Пука, била је и чувена Милунка Савић.


Погледај Видео:

ВИДЕО – ГВОЗДЕНИ ПУК


FB Коментари

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Одабир писма

2020© All rights reserved. | Newsphere by AF themes.