Сре. окт 28th, 2020

Сорабија Инфо

За све оне који воле Србију и желе јој добро!

Срби и Странци и Срби

1 min read

Јер Србин цени више странца него брата. То је велика слабост српска.

св. Владика Николај Велимировић

На жалост, истинита и честа појава у нас! Данас мишљење о Србима као о изузетно гостољубивом народу, почиње да преовладава чак и на Западу, у Земљама и међу људима, који су до скоро углавном прилично лоше, па често и катастрофално лоше, говорили и мислили о нама и о Србији.

Може се чак рећи да странци, који посете Србију по било ком основу, одавде понесу утиске не само о гостољубивости, него чак о невероватној несебичности и спремности већине људи у Србији, да странцима и непознатим људима приреде, за њих нестварну добродошлицу, да их одмах по упознавању поведу својим домовима, да их хране, поје, госте …

Странци су наравно свесни лоше материјалне ситуације код нас и делује им још нестварније, да ми трошимо и што имамо и што немамо да би их угостили.


Зар би ико нормалан могао да има нешто против оваквог понашања наших људи и нашег народа? Ја се први овако понашам. Поносан сам, што многи странци сматрају Србију једном од најсигурнијих Земаља за туристе, што чак и Американци, који по правилу се боје агресивног понашања према њима, уколико дођу у Србију (стварно не знам зашто?…ха.), буду просто шокирани, колико их наши људи третирају „нормално“.

Мало, мало па буде некакав прилог на ТВ-у или читамо на неком Интернет порталу о странцима, који су се доселили да живе у Србији итд.


Све би ово било феноменално, што и јесте, када би ми макар и 10-ти део оваквог понашања примењивали и једни према другима. Када би наш човек или жена, могли да без икакве бојазни залутају у сред некакве недођије и без бојазни шта ће и како ће, буду скоро сигурни да ће и њих тако залутале, неко прихватити у свој дом или им несебично помоћи на неки други начин …

Међутим и ту се пројављује та наша опсесија према странцима и потреба да се свидимо и да просто опчинимо непознате људе … јер ови залутали, би још и могли очекивати помоћ, јер су непознати …., али … уколико, макар и из виђења познајемо некога, његове/њене шансе да добије помоћ се драстично смањују.

Уколико познајемо тог неког или, не дај боже, смо у блиским, родбинским везама са њим/њом … е ту шансе за помоћ, просто нестају.

По чему то и зашто, странац заслужује далеко бољи третман него ја или ви. Због чега било који Србин/Српкиња или Грађанин/Грађанка Србије, не би били третирани на исти начин од стране других Срба и Српкиња?


Сада, неко би могао рећи да претерујем и да то никако није тако. Да се у Србији још увек цени и поштује породица, да се кумови, пријатељи, комшије итд цене, друже …

Дај Боже да сам у криву! Оно што ја примећујем, већ дуго, дуго времена,  је баш супротно. Постало је скоро немогуће, да две генрације живе у једној кући без већих трзавица, несугласица … па чак и горих ствари. Јако пуно старих људи је остављено на милост и немилост својој старости и немоћи. Јако пуно деце је остављено на милост и немилост себи самима и својој немоћи.

Све више људи у другима гледа, не људе, него потенцијалан извор користи! Завист, љубомора итд …


Не знам од када и како је у нас ушла толика завист, нека врста такмичења ко има више (материјалних средстава), ко је на „бољој“ друштвеној позицији … када нам је постало много важније шта се дешава код комшије у дворишту, а не у нашем дворишту.

Када нам је постало толико битно, да се „има све“ и то одмах, без обзира на цену. Одкада ми то сматрамо, да се све може купити и сходно томе, једино је битно имати довољно новца и онда као у самопослузи, купиш, диплому, посао, каријеру, пријатеље, девојке, момке … жене, мужеве … милина једна!

Наравно, тотално је „оут“, васпитање, образовање, рад, труд, на дуге стазе – сигурно, са квалитетом, … образ?, поштење? … „немој бити наиван!“ .


Наравно да ја са својим скромним и интелектуалним и образовним капацитетом, нећу ни да се усудим да доносим дијагнозу или решења. Могу само да се запитам, и вас да питам, има ли неко идеју, како да учинимо слогу, заједништво, удруживање итд, корисним и пожељним концептом?

Да ли је то уопште битно? Можда неки од нас, попут мене, „робујемо“ традиционалним вредностима исувише. Можда је мој и мени сличним људима проблем, што имамо „кочнице“ у виду тих вредности и таквог погледа на живот, па не можемо да остваримо брз и завидан ниво успеха у животу?

Можда све ово и не зависи од нас, напросто „Велики Свет“ диктира своје вредности и ми можемо или да то пратимо и усвајамо, или да нас уопште не буде.


Међутим, шта је са Љубављу? Зар ја умишљам, да постоји Љубав у свом традиционалном облику, да се прилично неспретно изаразим. Па ваљда Отац, Мајка, Деца … се воле. Ваљда нам је стало бар мало, да неко „мој“ је добро, здрав, да има нешто да поједе, попије, где да спава, да га нико не малтретира, да он никог не малтретира … да је жив …


Мој Закључак:

Уколико упоредимо то што, са једне стране имамо толику потребу да се свидимо странцима, а невероватно умемо да будемо, безобзирни, скоро безосећајни према „слабијима“ од нас, па макар били и наши рођени … то ми личи на некакву опасну врсту комплекса ниже вредности?!

Извињавам се још једном, на мојој нестручности и дрскости, да се изражавам попут психолога или Психо-аналитичара … али личи да је то то.

САМОПОУЗДАЊЕ? Где ли се деде? Вера у себе и своје вредности? Имамо ли уопште вредности на које можемо да се угледамо и ослонимо?

Знам да ћеми многи „либералнији“ сада опасно замерити, али шта ја ту могу, већ сувише дуго, нашем народу се спочитава и намеће, да шапатом и скоро са стидом изговори да је Србин или Српкиња. Да је Православни Хришћанин. Да сматра Карађорђа или Његоша великанима свог народа, на које се његова деца могу угледати. Да је српско родољубље, екстреман чин самопожртвовања и донекле ирационалан и чак бесмислен облик деловања, који „кочи“ све нас, а представља опасност за друге …

Наравно, компликовано је са Словенима, Балканцима … много је ту пренаглашености у осећањима, ставовима, тако да се лако „склизне“ у екстремизам, али са друге стране, скоро нико, бар не јавно и да га многи чују, и не говори, како да се угледамо на наше „старе“, а да то применимо у реалности модерног Света и живљења.

Како да помиримо, традиционално и модерно, како да градимо будућност, а да не поништимо прошлост у потпуности. не можемо без темеља градити кућу, не можемо стално проналазити неке „нове путеве“ … и не можемо бити Енглези, Немци … жао ми је али не можемо и не требамо.
Не можемо стално бити жабе које дижу ногу, кад виде да се коњ поткива?! Па ваљда и та јадна жаба има неку вредност и смисао постојања, чим очигледно, постоји!


Али да би имали неког новог Владику Николаја или Јована Скерлића, Пупина, Деспота Стефана Лазаревића … ми морамо престати, да стално примењујемо систем негативе селекције. Ми МОРАМО наћи начин, да бар део квалитета, који ми несумљиво поседујемо као народ и као људи, избије на површину, бар понекад. Не можемо стално или убијати или протеривати од себе, најбоље, најталентованије, да „служе“ другима, а да им онемогућујемо да служе и нама, својима.

Е, ту је што се каже „лопта у нашем дворишту“ и то је најтеже. То ипак зависи од нас самих, од никог другог. Ниједан вођа, ниједан систем, држава, ЕУ … то нам не може обезбедити, јер њима то није у интересу!

Једини који имају интерес да се ово догоди смо ми, људи, Срби, Грађани Србије … ми морамо да се понашамо другачије. Ми морамо да се подсетимо, да може да се догоди „нека буде што бити не може“, али само нашом личном активношћу.


Хајде, бар понекад, не мора стално, прескочимо једно бацање смећа на јавне површине. Бар једном пробајмо да нешто урадимо без корупције и мита.

Бар се једном годишње сетимо да можда имамао неког старог, ко нас је можда и увредио исл, а сада је стар, немоћан …

Бар једном месечно, питајмо искрено неког свог најближег: „Како је? Је си ли здрав, имаш ли проблема? Јел могу некако да помогнем“ или бар једном годишње.

Бар једном, када смо у граду или центру села и када прође поред нас млада девојка, пробајмо да не помислимо одмах на њу само као сексуални објекат, пробајмо да замислимо да је она људско биће, да је нечија кћерка, сестра, девојка, супруга … и да нам то буде важно. Бар једном у животу!

Кад код видимо мало дете, замислимо да смо му као родитељ и обратимо пажњу, да ли можда трчи према коловозу, да ли ради нешто што би га могло довести до повређивања исл.

Бар једном, уколико возимо ауто, поготову ако живимо у мањој средини, повезимо, неку баку или деку, па макар и не ишли у нашем правцу …

Бар једном, немојмо унапред претпостављати да наше дете не може да уради ништа лоше, а сва остала деца могу, него озбиљно преиспитајмо случај, уколико нам неко каже да је дете урадило нешто непристојно и било дрско, безбразно …

Бар једном годишње се сетимо великих и непревазиђених речи Марка Миљанова:

Јунаштво је када себе браним од другога,
чојство је када другога браним од себе

и тако даље, и тако даље …


Бар једном немојмо помислити да горе поменуто су само, наивне, бајковите и инфантилне мисли и предлози …


FB Коментари

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Одабир писма

2020© All rights reserved. | Newsphere by AF themes.