Пет. окт 23rd, 2020

Сорабија Инфо

За све оне који воле Србију и желе јој добро!

Воја Танкосић – Прича о четничком војводи који је шамарао Черчила у центру Београда!

1 min read

Ово је прича о Војиславу Танкосићу, команданту и оснивачу четничког одреда, и мајору српске војске. Као један од оснивача организације „Црна рука“ наоружао је припаднике „Младе Босне“ који су извршили сарајевски атентат. Након погибије 1915. године, Аустроугари су откопали његов гроб у Трстенику и сликали се поред тела како би новине објавиле да је неустрашиви Воја Танкосић, мртав.

Учесник је најважнијих историјских догађаја у Србији, од Мајскога преврата 1903. до Сарајевскога атентата. Носилац је Златног војничког ордена Карађорђеве звезде са мачевима


Детињство и младост

Војислав Танкосић се родио у селу Руклада, недалеко од Уба, крај реке Тамнаве у Ваљевском срезу. Неки аутори наводе да његови преци воде порекло из Босне или Kрајине. Kао датуми његовог рођења наводе се 11. и 29. септембар и 16. октобар 1881 или 1880. године.
Мало се зна о његовом раном детињству. Отац Павле се бавио казанџијским занатом у Београду и био је доста старији од мајке Миље. По завршетку основне школе, породица се преселила у Београд, где се Војислав уписао у Другу београдску гимназију. Није познато због чега се исписао из шестог разреда 1898, ни да ли је школовање окончао приватно. У Војну академију уписао се 1899. у 32. класи, да би је завршио 1901, после чега је као водник био распоређен у Шести пешадијски пук „Краљ Карол“. Са 15. класом завршио је и Вишу школу Војне академије. Читао је много, а посебно књиге из националне историје и белетристику.

Тек после доласка у Београд, породица је променила презиме у Танкосић. Причало се да је то било из страха од освете или у част неке траварке Танкосаве која је Јовановиће неговала и лечила за време једне епидемије. Међутим, највероватније су то учинили у част Војине бабе Танкосаве, жене веома цењене и поштоване у завичају Јовановића.


Војислав Танкосић је 1908. године формирао у Прокупљу четничку школу у којој су припремани добровољци за извршавање специјалних задатака у Босни. Ширио је мрежу и регрутовао добровољце за сукоб који се сматрао неминовним. У Србији је било организовано око 5.000 добровољаца. Аустријска и мађарска штампа тада су извештавале да у Србији има спремних 1.000 чета од по 20 добро обучених четника.

Пред избијање рата, марта 1912. године, обучавао је добровољце. Долазили су му добровољци из свих српских крајева. Танкосић је био веома строг при селекцији, па је рецимо од 2.000 одабрао само 245 добровољаца. Тада је рецимо одбио Гаврила Принципа због слабе конституције.

— Танкосић је касније баш Принципу и друговима дао пиштоље и бомбе. Аустроугари су после атентата у Сарајеву, у ултиматуму који је послат Србији, тражили да им се Танкосић изручи. Приликом повлачења српске војске 1915. Танкосић је био тешко рањен негде између Свилајнца и Деспотовца, где је са својим четничким одредом држао одступницу. Интересантно је да је он из тог места где је био рањен доведен у болницу у Трстенику, а не рецимо у Крушевац. Али, то се догодило због тога што је његова организација „Црна рука“ баш у овом месту имала веома јако упориште – каже за „Блиц“, историчар Иван Нешић из Трстеника.

Танкосић је од последица рањавања врло брзо умро, а након уласка Аустријанаца у Трстеник, одмах су тражили да се откоп а гроб како би се уверили да је стварно мртав.

— Тело је откопано и сликали су га како би њихове новине у Аустрији, Хрватској, Мађарској и Бугарској објавиле да „страшни“ Воја Танкосић више није жив. Код нас у Трстенику, постоји легенда да су га његови саборци из организације закопали са тајном архивом и са благом, и да су Аустријанци откопали тело другог војника који је био у његовој униформи. Та тајна архива „Црне руке“ о којој се прича, изгледа да никада није пронађена, јер би до сада вероватно била обелодањена – рекао је Нешић, напомињући да су посмртни остаци пренети 1922. године и на Ново гробље у Београду.


СТРАХ И ТРЕПЕТ ЗА НЕПРИЈАТЕЉЕ НА ЈУГУ

Танкосић је водио напад на бугарску чету у селу Страцину 1908. што умало није изазвало српско-бугарски рат. У Првом балканском рату Танкосићев Лапски одред отпочео је операције у турској позадини два дана пре избијања рата код карауле Мердаре. Изгледа да је самоиницијативно започео рат без одобрења надлежне команде. Четници су водили борбу три дана све док се није укључила српска редовна војска. Српска војска однела је победу а Танкосићеви четници први су ушли у Приштину.



Да ли је стварно шамарао чувеног Чечрчила?

Чувеног премијера Велике Британије из Другог светског рата на сред Kнез Михаилове улице у Београду псовао је и шамарао чувени војвода српске краљевске војске и припадник четника, јер је пљувао Србе

Чувени премијер Велике Британије из Другог светског рата Винстон Черчил 1903. године добио је шамар од српског мајора Војислава Танкосића на сред Kнез Михаилове улице! Телеграф.рс вам доноси причу, коју неко назива и “теорија завере” о овом догађају и херојству четничког војводе!

Наиме за време Бурског рата у Јужној Африци (1899-1902) београдска штампа редовно је доносила извештаје са терена, а Срби су још увек памтећи турске злочине “навијала” за Буре!

Један од британских дописника из Бурског рата био је тадашњи млади новинар Винстон Черчил, касније премијер Велике Британије, а у једном свом чланку, због тих симпатија Срба према Бурима осуо је “дрвље и камење по њима”.

Према историјским подацима баш тај чланак је на сав глас, веома бесан у једној тада познатој београдској кафани прочитао млади потпоручник Војислав Танкосић, и том приликом се заклео да ће се осветити дотичном новинару: “Стока једна! Ако се тог Винстона икада дочепам, све ћу клевете да му наплатим!“


Према историјским предањима Винстон Черчил се годину дана после завршетка Бурског рата Орјент експресом, од Цариграда преко Београда, враћао у Енглеску. Воз је, наводно, у београдској железничкој станици боравио неколико сати, па је Черчил одлучио да се прошета градом и мало освежи.

Вест да је новинар који је “пљувао по Србима” у Београду и да се налази у једној од кафана садашње Kнез Михаилове улице дошла је до Воје Танкосића, који се одмах упутио ка кафани “Грчка Kраљица”.

Војвода Танкосић пронашао је Винстона Черчила у поменутој кафани где га је псовао и шамарао, као и да му је запретио да ће му “уколико још једном било шта тако напише о Србима одговарати главом”. Тадашњег новинара, каснијег премијера Велике Британије од љутог српског војводе спасила је полиција и отпратила га до железничке станице и сместила у воз!


Ова легенда је касније, добила шире размере, наравно на нивоу теорије завере. Черчил је, наводо, управо због овог догађаја мрзео Србе, нарочито Равногорце, наследнике четника којима је и Воја Танкосић припадао, па је зато подржао Тита и партизане у току ИИ светског рата.


FB Коментари

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Одабир писма

2020© All rights reserved. | Newsphere by AF themes.